Vašington i Brisel veruju da će dodatno povećavanje troškova zaobilaženja zapadnih sankcija dovesti do veće inflacije i smanjene ekonomske efikasnosti u Rusiji, navodi Carnegie Politika.
Zahvaljujući sankcijama, Evropska unija (EU) je smanjila izvoz ka Rusiji na rekordno
nizak nivo i potpuno zaustavila isporuku određenih industrijskih komponenti. Iako je ovo postignuto, kako se navodi, to je samo deo šire slike. Zemlje poput Turske, Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) i Jermenije i dalje omogućavaju Rusiji pristup evropskim proizvodima i opremi kroz posredničke lance.
Kako Carnegie Politika prenosi, zaobilaženje sankcija putem trećih zemalja nije nova
pojava. Međutim, sada se postavlja pitanje da li bi Zapad mogao da preduzme
agresivnije mere kako bi ispravio ovu situaciju i smanjio efekte preusmeravanja
trgovine.
Uprkos tome što je rat u Ukrajini ušao u treću godinu, ukrajinske snage i dalje pronalaze
zapadne komponente u ruskim krstarećim raketama koje padaju na njihove gradove.
Iako je ovaj fenomen poznat, zapadni donosioci odluka promenili su pristup – umesto
pokušaja da potpuno obustave izvoz u Rusiju, što bi bilo praktično neizvodljivo, sada
nastoje da zaobilaženje sankcija učine ekstremno skupljim.
Prema statistici Eurostata, EU je u junu 2024. izvezla robu u vrednosti od 2,4 milijarde
evra u Rusiju, što je trećina obima izvoza iz juna 2021, pre početka rata, i najniži nivo
od januara 2003. godine. Najveće smanjenje zabeleženo je u izvozu mašina i opreme,
čija je vrednost pala na desetinu pređašnjeg obima (sa 3,5 milijardi evra na 365 miliona
evra).
Podaci o trgovini sa trećim zemljama (koje nikada nisu uvele sankcije Rusiji) ukazuju na
nagli porast uvoza dobara koje je Rusija ranije dobijala direktno od EU. Ovaj trend
može ukazivati na rastući izazov za zapadne vlasti, jer se može prepoznati da
zemlje poput Turske i UAE postaju važni posrednici u ovom procesu.
Ovo se može primetiti čak i kada se izuzme Kina, čiji je obim trgovine sa EU toliko veliki da promene povezane sa Rusijom ostaju neprimetne u podacima.
Na primer, izvoz opreme za proizvodnju energije iz EU u Rusiju u junu je iznosio svega 30.000 evra, u poređenju sa 35 miliona evra pre tri godine. U istom periodu, Turska je povećala uvoz te opreme iz EU za 42 odsto, dostigavši vrednost od 48,6 miliona evra, dok su UAE povećale uvoz više od pet puta, na 54,8 miliona evra.
Prema Carnegie Politika, teško je objasniti ovakav rast samo inflacijom ili povećanom
unutrašnjom potražnjom. Ovaj fenomen može se delimično objasniti i globalnim
ekonomskim trendovima koji favorizuju širenje mreža snabdevanja u regionima
sa nižim porezima i manje regulative.
Sličan trend primećuje se i kod avionskih delova. Dok je Rusija u junu 2021. iz EU kupila avionske delove u vrednosti od 13 miliona evra, sada ih ne kupuje uopšte. UAE su, međutim, povećale uvoz avionskih delova iz EU za gotovo petnaest puta, na 23,6 miliona evra, dok je Turska povećala svoj uvoz za trećinu, na vrednost od 12,7 miliona evra.
U analizi Carnegie Politika se navodi da je ovakvo zaobilaženje sankcija ponekad apsurdno. Na primer, pre punog opsega invazije na Ukrajinu, potražnja za evropskom opremom za pomorsku navigaciju u zemljama bez izlaza na more, kao što su Jermenija i Kirgistan, bila je minimalna.
Međutim, potražnja u ovim zemljama je dramatično porasla. Samo u januaru 2024. Kirgistan je uvezao skoro milion evra takve opreme iz EU, dok je Jermenija uvezla opremu u vrednosti od 6,5 miliona evra.
Ovaj dramatičan porast može biti znak da ove zemlje koriste specifične ekonomske rupe u sankcijama, što stvara dodatne probleme za EU. Evropski donosioci politika su svesni ovog problema. Najnoviji, 14. paket sankcija EU, usvojen krajem juna, osmišljen je da ograniči reeksport robe iz EU u Rusiju. Iako je EU tradicionalno bila protiv tzv. sekundarnih sankcija koje ciljaju zemlje posrednike, najnovije mere pokazuju slične ciljeve kao i sekundarne sankcije SAD-a.
EU sada zahteva od izvoznika i njihovih podružnica da preduzmu "najbolje napore;
kako bi identifikovali krajnje korisnike robe. To znači da izvoznici moraju uključiti u prodajne ugovore za robu dvostruke namene i napredne tehnologije klauzulu koja zabranjuje njihovu upotrebu u Rusiji ili u proizvodnji robe namenjene ruskom tržištu.
Oni takođe moraju sprovoditi procene rizika kako bi osigurali da roba ne završi u Rusiji. Ova regulacija povećava odgovornost izvoznika, jer sada moraju proaktivno pratiti krajnje korisnike, što može postaviti izazove u vezi sa transparentnošću trgovinskih lanaca.
Odgovornost za sprečavanje ponovnog izvoza proizvoda iz EU u Rusiju sada leži na
privatnim kompanijama, dok EU ima regulatornu funkciju i može podneti tužbe protiv
kompanija koje krše pravila, oduzeti izvozne licence i izreći kazne. Kazne prete ne
samo kompanijama koje svesno dozvole reeksport ka Rusiji, već i onima koje ne obave
dovoljne provere unapred.
Navedene sankcije takođe mogu imati dugoročne ekonomske posledice za kompanije koje se ne pridržavaju propisa, posebno u smislu gubitka reputacije na globalnim tržištima.
Uprkos ovim merama, zvaničnici EU privatno priznaju da to neće u potpunosti sprečiti
reeksport ka Rusiji. EU nema kapacitete da kontroliše sav izvoz u treće zemlje, pa će se
verovatno fokusirati na sprečavanje reeksporta proizvoda važnih za ruski odbrambeni
sektor, dok će druge vrste robe nastaviti da se izvoze.
Time se stvara potencijalna rupu u sankcijama, jer proizvodi koji nisu odmah povezani sa odbranom mogu i dalje naći put ka Rusiji, putem posrednika.
Kako Carnegie Politika primećuje, pristup EU razlikuje se od pristupa SAD-a, koja
pokušava da uhvati prekršioce sankcija i zatim uvede sekundarne sankcije. Ovo je
dovelo do kašnjenja, a u nekim slučajevima i do potpune obustave plaćanja ruskih
kompanija putem banaka u Turskoj, UAE i Kini. U poređenju sa EU, SAD primenjuje
strože mere za kontrolu međunarodnih finansijskih tokova, što otežava ruskim
firmama pristup globalnim tržištima.
Kao rezultat toga, ruske kompanije su prinuđene da koriste manje banke u trećim
zemljama koje nisu zabrinute za pristup američkom tržištu. Ipak, ove banke su često
manje pouzdane i transakcije skuplje. Ponekad ruske kompanije pribegavaju plaćanju u
kriptovalutama ili zlatu. Ovaj trend uvođenja alternativnih metoda plaćanja može
dodatno destabilizovati globalni finansijski sistem i povećati volatilnost na
tržištima.
Zaključak analize Carnegie Politika sugeriše da će mere EU verovatno dovesti do
kašnjenja u izvoznim aranžmanima, jer će ruski kupci verovatno pribegavati sve
složenijim trgovinskim aranžmanima sa većim brojem posrednika, ili će robu prvo
cariniti u trećim zemljama pre nego što stigne u Rusiju.
Ovi složeniji procesi mogu povećati administrativne troškove, ali i stvoriti nove kanale za širenje sankcija na način koji ne može biti lako kontrolisan. Time će trgovina postati složenija, skuplja i sporija – povećavajući rizike i izazivajući krize u lancu snabdevanja. Rezultat će biti veća inflacija u Rusiji i smanjenje efikasnosti ekonomije.
Cilj Vašingtona i Brisela je dalji pritisak kroz pooštravanje kontrole nad posrednicima i
izvoznicima, čime bi sankcije dodatno otežale rad mnogih sektora, uključujući ruski
vojno-industrijski kompleks. Ovaj pritisak na sektore sa ključnim strategijskim
resursima može izazvati dugoročne posledice po stabilnost ruskog vojno-
industrijskog sektora i njegovu sposobnost da razvija nove tehnologije i
proizvode.