10/12/2021
Međuetnički sukob u Bosni i Hercegovini SAD i članice NATO-a mogle bi da smire sa oko 60.000 vojnika i troškovima od 18 do 24 milijarde dolara u prvoj godini operacije. Vojna intervencija Srbije je malo verovatna, ali ako bi do nje došlo bili bi potrebni vazdušni napadi uz dodatne troškove od oko 24 milijarde dolara, stoji u studiji američkog Centra za strateške i međunarodne studije CSIS koja se bavi troškovima kolektivne odbrane u slučaju proširenja NATO i hipotetičkim sukobima u novim zemljama članicama.
U okviru programa međunarodne bezbednosti, autor Mark Kansian i njegov saradnik Adam Sakston uradili su prognoze kako bi moglo da izgleda širenje NATO, u kontekstu potrebnih vojnih snaga i novca za jačanje odbrambenih sposobnosti saveznika ili pak mirovnih operacija.
Autori su se bavili postojećim vojnim snagama NATO-a i Rusije, kao i potencijalnim žarištima ukoliko dođe do širenja Alijanse. Kao države koje mogu postati deo NATO navode se Švedska, Finska, Ukrajina, Gruzija i Bosna i Hercegovina. Od evropskih zemalja izostavljeni su Srbija, Belorusija, Moldavija, Irska, Švajcarska i Austrija.
Kada se govori o BiH kao mogućoj članici NATO, međuetnički sukob se smatra najvećim potencijalnim vojnim izazovom.
Studija iznosi različite hipotetičke scenarije takvog razvoja događaja pod uticajem stranih faktora: od podrške Srbije iredentistički orijentisanom lokalnom stanovništvu, podrške Rusije etničkom separatizmu do talasa nasilja nastalog pod uticajem radikalnih islamista.
Srbija se navodi kao jedina potencijalna spoljna pretnja, ali veoma malo verovatna jer je Beograd danas u Partnerstvu za mir, sarađuje sa NATO i nalazi se na putu evropskih integracija. U analizi CSIS se opisuje istorijat sukoba u BiH, uloga Srbije za vreme Slobodana Miloševića, uloga Rusije i da Srbija i Rusija organizuju zajedničke vojne vežbe.
Vlada u Sarajevu ima relativno slabe vojne snage, kakav je i vojno budžet, a ni ekonomija nije u ništa boljem stanju, navodi CSIS.
U slučaju da BiH bude članica NATO i da dođe do unutrašnjeg sukoba, Sarajevo bi moglo da zatraži podršku Alijanse. U takvom scenariju, prema ocenama američkih stručnjaka, bilo bi potrebno slanje mirovnih snaga od 60.000 vojnika, jer je toliko bilo i brojno stanje međunarodnih snaga IFOR po okončanju građanskog rata 1995.
Troškovi snaga koje bi predvodio NATO bili bi 300.000 dolara po vojniku prve godine ili 400.000 ukoliko bi bilo potrebno izvoditi protivpobunjeničke operacije. To znači da bi vojne operacije koštale između 18 i 24 milijarde dolara.
Autori CSIS procenjuju da bi ukoliko operacija trajala 5 godina troškovi bi svake godine bili sve manji i manji i ukupno bi iznosili od 45 do 60 milijardi dolara ( bez i sa protivpobunjeničkim dejstvima) ili čak 180 do 240 milijardi ukoliko se akcija produži na period od 20 godina. Polovinu troškova snosile bi SAD, a polovinu ostale zemlje članice NATO-a.
Zanimljivo je da nigde ne implicira da bi oružanu pobunu izveli Srbi, Bošnjaci ili Hrvati.
Ipak, autori iznose i hipotetički scenario po kome bi "buduća ultranacionalnistička vlast" u Srbiji mogla da se umeša u sukobe u BiH ukoliko bude potredno da zaštiti Srbe od "sektaškog nasilja, islamskog ekstremizma i sekularnih napada".
U takvom scenariju, procenjuje se da bi Srbija sa četiri teško naoružane brigade i vazduhoplovstvom mogla vrlo brzo da pobedi lako naoružane snaga BiH. Očekivana bi bila i pomoć Rusije Srbiji u tehnici i vojnim savetnicima.
Tu bi na scenu stupili vazdušni udari NATO i SAD. Vodeći se iskustvima iz bombardovanja Srbije 1999. i ratova u Iraku i Avganistanu Centar za strateške i međunarodne studije predviđa da bi takva akcija naterala srpske vojne snage da se kriju.
Troškovi vazdušnih napada iznosili bi 24 milijarde dolara, a troškove bi podjednako snosili SAD i ostale zemlje članice NATO-a.
Ipak je rat daleko od nas
Autori studije ipak kao najviše izložene potencijalne članice NATO vide Ukrajinu i Gruziju, koje imaju teritorijalne sporove sa Rusijom i strateški su udaljene od Severnoatlantske alijanse.
S obzirom na veoma lošu ekonomsku situaciju u ove dve zemlje i s tim u vezi slabim vojnim budžetima, NATO i SAD bi trebalo da ulože znatne količine novca i stalno rasporede vojsku i naoružanje, kako bi mogle da odbrane ove dve potencijalne zemlje buduće saveznice.
Ukrajina bi za odbranu od Rusije trebalo da primi značajnu količinu vojne pomoći, da ojača infrastrukturu i primi 18.000 vojnika NATO-a sa naoružanje i vojnom opremom. Jednokratna vojna pomoć Ukrajini u naoružanju, opremi i obuci iznosila bi 32,7 milijarde dolara i zatim bi redovni troškovi iznosili 13 milijardi godišnje. Većinu novca obezbedile bi SAD, dok bi vojni personal bio većim delom iz ostalih zemalja članica NATO-a.
Gruzija koja je strateški još udaljenija od Ukrajine, bila bi poseban problem. Ukoliko Turska, koja ima kopnenu granicu sa Gruzijom, ne bi učestvovala u operaciji podrške novom savezniku, Amerikanci bi morali da izvedu najveći pomorski desant još od iskrcavanja u Inčonu 1950. u vreme Korejskog rata.
Za pomoć Gruziji jednokratni trošak iznosio bi 9,5 milijardi dolara u naoružanju, opremi i obuci i onda bi godišnji budžet podrške bio 3,8 milijardi. NATO bi trebao da pošalje jednu multinacionalnu brigadu, bataljon protivvazduhoplovne i protivraketne odbrane. Amerikanci bi bili uključeni sa jednom pešadijskom brigadom i operativnim štabom divizije.
I na kraju, najmanje pomoć, pre svega u novcu bila bi potrebna Švedskoj i Finskoj.
Švedska se čak najbolje kotira u prognozi jer nije blizu ruske granice. Vrednost pomoći ( borbeni sistemi, obuka u vežbe) zvaničnom Stokholmu jednokratno bi iznosila 6,6 milijarde dolara i onda po 1,1 miljardu godišnje. Sve to ukoliko vojni budžet poraste sa sadašnjih 1,3 na 2 odsto bruto društvenog proizvoda koliko se poslednjih godina traži od zemalja članica NATO.
Finska se takođe smatra izloženom, zbog duge granice sa Rusijom i velike retko naseljene teritorije. Iako se procenjuje da Finska ima jaku teritorijalnu vojnu odbranu, mana odbrambenih snaga ove zemlje je što ne bi mogle da izvedu kontranapad.
NATO bi trebao da uloži 5,5 milijardi dolara jednokratno i da zatim godišnje izdvaja po 550 miliona, kako bi Odbrambene snage Finske bile spremne da izdrže napad iz Rusije.
Jedan od zaključaka studije CSIS je da bi odbrana regiona Baltika bila mnogo lakša ukoliko bi sada vojno neutralne Finska i Švedska ušle u NATO.
Kao glavni razlozi izrade ovakave studije, koja se bavi potrebnim vojnim snagama i troškovima potencijalnog širenja NATO, autori navode činjenicu da je poslednjih godina obnovljena pretnja spoljne oružane agresije po prvi put posle kraja Hladnog rata.