04/06/2023
Vojske Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Bih imaju najslabije sposobnosti u regionu za blisku protivoklopnu borbu, koja je karakteristična za rat u Ukrajini. Najbolje stoje Mađarska i Slovenija i to pokazuju zvanični podaci sa internet portala oružanih snaga i ministarstava odbrane zemalja regiona.
Za blisku protivoklopnu borbu namenjeni su sistemi koji imaju malu masu, tako da jedan ili dva vojnika mogu efikasno da koriste oružje ispaljivanjem “sa ramena”.
Najmodernije oružje u regionu za blisku protivoklopnu borbu je švedski protivoklopni lanser Karl Gustav kalibra 84 mm. Najmoderniju verziju ovog sistema M-4 poseduju Slovenačka vojska i Oružane snage Mađarske.
M-4 teži manje od 7 kilograma i oružjem rukuju dva vojnika. Postoji 16 različitih vrsta granata i u najslabijoj varijanti probojna moć je 500 milimetara čelika. Najjači projektili efikasnu su i protiv savremenih tenkova. U suštini ovo oružje može da uništi sve vrste oklopnih vozila i tenkova, a bojeva glava aktivira se posle samo 10 metara leta.
Oružane snage Grčke imaju više vrsta sistema za protivoklopnu borbu, ali starije generacije. Poseduju sistem Karl Gustav, M-2 koje teži 14 kilograma, a projektil probija homogeni čelik debljine 400 milimetara. M-2 opslužuju po pravilu tri vojnika. Slične karakteristike, težinu i poslugu ima i američki sistem M-67 koji Grci označavaju sa PAO 90. Probojnost iznosi manje od 300 milimetara. Ostatak arsenala za blisku protivoklopnu borbu čine američki LAW i ruski RPG-18 koji probijaju do 300 milimetara čelika. Oba sistema potiču iz vremena Hladnog rata, teže manje od 3 kilograma i može ih koristiti jedan vojnik.
U regionu najbrojniji protivoklopni sistemi za blisku borbu su ručni raketni bacač M80 Zolja i ručni bacač raketa M79 Osa, koje su vojske nasledile od Jugoslovenske narodne armije. Oba sistem se i dalje proizvode u Srbiji i formalno se nalaze u zvaničnoj ponudi "Slobode" iz Čačka.
Zvanični podaci govore da Zolju koriste Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina. Ovo oružje, inače za jednokratnu upotrebu, ima relativno malu masu od samo 3 kilograma i efikasni domet od 400 metara. Bojeva glava probija 300 milimetara homogenog čelila ukoliko pogodi cilj pod pravim uglom. Iako je ovo oružje nastalo pre nekoliko decenija i dalje je efikasno za uništavanje savremenih lakih oklopnih vozila, kao i svih starijih modela oklopnih vozila.
Međutim“Zolja” je praktično bespomoćna u borbi protiv savremenih tenkova koji imaju deblji i često višestruki oklop. U Vojsci Srbije na primer svaki vojnik na osnovnoj obuci osposobljava se za rukovanje ovim oružjem.
Sa druge strane, ručni bacač raketa M79 Osa je nešto teži ( 11 kg) ali ima i veći domet od 350 metara, kao i probojnost od 400 mm čelika. Po pravilu ovum oružjem rukuju dva vojnika, nišandžija i punilac/donosilac municije. Projektil iz Ose teži 3,5 kilograma. I ovo oružje ne može da uništi savremene tenkove, ali može veoma zastupljena laka oklopna vozila.
Pretpostavlja se da ovo oružje više aktivno ne koriste vojske regiona, jer na zvaničnim portalima oružanih snaga poslednjih godina nema fotografija korišćenja bacača M79 na obuci ili na vežbama.
U arsenalu za blisku protivklopnu borbu oružanih snaga Hrvatske vodi se švedski sistem AT4 koji je proteklih godina prikazivan na vojničkim takmičenjima ali je predsednik Zoran Milanović nedavno rekao da nema protivoklopnih oružja što može da ukazuje na sadašnje stanje u magacinima. U budžetu za 2023. godinu predviđena je kupovina dva veoma moćna sistema RGW 90 Matador iz Nemačke i FGM-148 Džavelin iz SAD.
Međutim, u istoj izjavi hrvatski predsednik tvrdio je da će ta oružja stići za dve godine “u normalnim okolnostima”. Nemački Matador probija oklop od 500 milimetara čelika, težak je do 10 kilograma i uništava sva savremena oklopna vozila i starije modele tenkova. Prednosti Matadora u odnosu na Zolju i Osu su znatno manja buka i manji termalni odraz prlikom lansiranja.
Sa druge strane, Hrvatska će nabavkom Džavelina imati veoma moćno oružje za blisku protivoklopnu borbu. Oružjem koja pri lansiranju teži oko 22 kilograma može da rukuje jedan vojnik. Džavelin, pokazao je rat u Ukrajini veoma lako uništava sve vrste oklopnih vozila i tenkova. Uslovno rečeno mana Džavelina je minimalni domet od 65 metara, što na manjim rastojanjima od 30 ili 50 metara, u urbanoj sredini može biti problem.
Albanija je takođe naručila Džaveline. Dok ne stignu Džavelini, albanska vojska osloniće se na stare kineske kopije RPG-7. Nije poznato koje modele projektila za RPG-7 poseduje albanska vojska, ali i najslabiji i najstariji projektili imaju probojnost od 500 milimetara čelika. To je dovoljno za uništavanje svih tipova oklopnih vozila i tenkova starije generacije, ali ne i savremenih tenkova.
Rumunija i Bugarska se u domenu bliske protivoklopne borbe oslanjaju na RPG-7, odnosno licencirane modele koje proizvode u sopstvenim fabrikama. Bugarska odbrambena kompanija "Arsenal" pravi RPG-7 za svoju vojsku. Bugarska armija, konkretno pešadijske jedinice, poseduju modele bacača ATGL L.
Ovo oružje je obeležilo veliki broj lokalnih sukoba poslednjih nekoliko decenija. Najveće prednosti su masa lansera od 6 do 7 kilograma i masa granate od 2 do 4 i po kilograma, što znači da jedan vojnik može efikasno da koristi u urbanoj sredini i brzo menja pozicije.
Iako je teško utvrditi šta od projektila u svojim skladištima ima Bugarska armija, zvanični podaci govore da “Arsenal” proizvodi više modela projektila, među kojima su i tandem kumulativne bojeve glave za uništavanje savremenih tenkova.
Za sopstvenu vojsku RPG-ove pravi i rumunski "Romarm" i ima ga u zvaničnoj ponudi za izvoz.
Zanimljivo je da srpska fabrika Prva Petoletka Namenska iz Trstenika takođe ima u ponudi RPG, pod nazivom RBR-7, ali ovog oružja nema u naoružanju Vojske Srbije.
Osim Hrvatske i Albanije, ostale zemlje sa slabim sposobnostima za blisku protivoklopnu borbu za sada nisu najavljivale nabavku nekih modernijih sistema.