18/02/2021
Savremeni ruski PVO sistemi uključujući Pancir S-1 kakvim raspolaže i Vojska Srbija imaju veoma malu efikasnost u odbrani od malih borbenih bespilotnih letelica sa radarskim odrazom manjim od 0,01 kvadratnih metara, navodi ruski magazin Tehnika i naoružanje (Техника и вооружение).
U članku koji potpisuju dva oficira Rjazanskog gardijskog vazdušno-desantnog komandnog učilišta (katedra za bespilotne letelice) piše da terenska ispitivanja i iskustva sukoba u Libiji, Siriji i Nagorno-Karabahu pokazuju da probleme sa ranim otkrivanjem i uništavanjem malih bespilotnih letelica imaju sistemi poput Pancira S-1, ali i Buk M1, Tor M1, Osa AKM i Tunguska M1.
Reč je pre svega o takozvanom dronovima kamikazama među kojima je najpoznatiji izraelski IAI Harop (Harpy 2) koji zbog minimalnog radarskog odraza i relativno male brzine vrlo teško može biti otkriven van zone vizuelnog osmatranja. Zbog toga je po njemu teško dejstvovati raketama ili artiljerijom.
Teškoća sa otkrivanjem azerbejdžanskih mini bespilotnih letelica bilo je i u slučaju izviđačke letelice Orbiter, koju takođe koristi i Vojska Srbije.
Objavljena iskustva pokazuju da radari i drugi senzori tih raketnih sistema PVO mogu da otkriju i dejstvuju po tako malim ciljevima tek na udaljenostima koja se poklapaju sa bližom granicom zone uništenja, pa se često dešava da im letelice promaknu. Zbog toga je bilo primera uništenja najmodernijih PVO sistema poput Pancira ili Tora.
Osim toga, primećene su i određene greške u sistemima za navođenje i aktiviranje rakete u blizini cilja.
Što se tiče letelica sa radarskim odrazom većim od 0,1 m2, poput turskih Bajraktara TB-2 i TAI Anke, primećeno je da su ti sistemi sasvim efektivni. Tako je u prvoj polovini 2020. godine Turska izgubila najmanje 17 TB-2 u Libiji dok je u prva četiri dana marta prošle godine u Siriji oboreno ukupno pet turskih bespilotnih letelica (4 TB-2 + 1 Anka).
To je u izvesnoj suprotnosti sa imidžom koji je Bajraktar stekao u medijima nakon rata u Nagorno-Karabahu jer je agresivna azerbejdžanska propaganda "izbrojala" stotine tenkova i borbenih vozila čije se navodno uništenje pripisuje toj letelici.
U realnosti, mnogi od tih snimaka nisu posledica dejstva naoružanja TB-2 a rakete koje ta letelica nosi uglavnom su uspešno uništavale kamione i lako oklopljena borbena vozila, dok tenkovi često nisu bili uništeni ni posle dva pogotka.
Stručna javnost je tako previdela podatak da je pravi kvalitet TB-2 bio upravo u njegovoj primarnoj ulozi - osmatranju i navođenju sa bezbedne udaljenosti, koja daleko prevazilazi krajnje domete Ose, Pancira, Tora pa čak i PVO sistema srednjeg dometa kao što su ranije varijante BUK-a.
Kao primer se navodi slučaj od 30. septembra gde je jedan TB-2 leteo 20 kilometara od linije fronta i čak 53 kilometra od mete dejstva.
Iako sa te razdaljine bespilotna letelica ne može da dejstvuje pa ni da laserski ozrači cilj, svojim sistemima osmatranja može da pokrije desetine kvadratnih kilometara neprijateljske pozadine, otkrije položaje artiljerije i višecevnih lansera raketa, položaje PVO i pošalje njihove koordinate komandi ili drugim borbenim sistemima.
Mogućnost dugog ostanka u vazduhu omogućila je tim letelicama da sa bezbedne udaljenosti osmatraju neprijateljske položaje satima i da sačekaju trenutak premeštanja tehnike na drugi položaj ili dopune municijom, kada nadležna komanda može da odluči da je momenat za borbeno angažovanje, kada to neprijatelju najmanje odgovara.
U toj konkretnoj situaciji, Bajraktar nije dejstvovao po cilju ali je osmatranje neprijateljskih položaja omogućilo da se uz upotrebu drugih borbenih sistema, sa razdaljine od 17 kilometara, u rasponu od samo 90 sekundi, unište dva PVO sistema OSA.
PVO artiljerija neefikasna protiv malih bespilotnih letelica
Iskustva su pokazala da je obaranje malih letelica topovima sa sistema Pancir ili Tunguska u principu moguće, ali da je veoma neefikasno i nerentabilno.
Konkretno, dejstvo po mini bespilotnoj letelici površine koju ima Akila (Aquila), na udaljenosti od tri kilometra, zahteva izmedju 4.000 i 13.000 granata, odnosno od dva do šest borbenih kompleta da bi se ostvarila verovatnoća pogotka od 0,5.
Na razdaljini od 1.000 metara te brojke su znatno manje, pa je sistemima tog tipa potrebno od 500 do 1.500 topovskih granata, odnosno izmedju 0,3 i 0,8 borbenog kompleta.
Ti rezultati su gotovo jednako neefikasni kao i kada su u pitanju zastareli artiljerijski PVO sistemi tipa ZSU-23-4 ili ZU-23-2, a neefikasnost pokazuju i raketni sistemi Strela-10 i Igla.
"Mogućnosti sistema Strela-10M3 i lakog prenosnog raketnog sistema Igla, koji se do cilja navode pomoću IC sistema u glavi rakete, mogu da se ocene potpuno nezadovoljavajućim kada je u pitanju dejstvo po mikro letelicama, zbog njihove neznatne veličine i malog termalnog odraza", navodi se u tekstu analize.
Vojska Srbije od februara prošle godine koristi jednu bateriju sa šest vozila ruskog artiljerijsko-raketnog sistema PVO Pancir S-1E.
Svi Panciri su raspoređeni u 3. raketni divizion 250. raketne brigade PVO VS. Reč je o najsavremenijem PVO sistemu u upotrebi u srpskim oružanim snagama.