01/07/2019
Srbija treba da razmotri mogućnost obnove služenja vojnog roka po ugledu na najrazvijenije zemlje Evrope jer je aktuelni koncept profesionalne vojske na velikim iskušenjima zbog nedostatka ljudskih resursa i sve je manje dobrih rešenja za popunu ne samo rezerve već i aktivnih jedinica koje su sada popunjene ispod predviđenog nivoa.
Ovaj put, međutim, sve treba da bude postavljeno na drugačijim osnovama i uz mnogo veća finansijska ulaganja. Zbog novih standarda života i nedostatka osećaja obaveze kod ljudi teško je očekivati da popuna jedinica ponovo zavisi isključivo od patriotizma i osećaja odgovornosti mladih generacija.
Model koji se primenjuje u Norveškoj, u kojoj se svi vojno sposobni muškarci i žene uvode u evidenciju ali se na službu pozivaju samo oni za koji se proceni da su motivisani, mogao bi da bude recept i za Srbiju.
Nije stvar u ratovanju - nemamo vojsku ni za mir
Ne, ne radi se o tome da se Srbija nalazi pred još jednim ratom. Stvar je u tome da su uvođenjem ovakve profesionalne vojske u potpunosti zanemarene ne samo pasivna već i aktivna rezerva, a dovedeno je u pitanje i normalno funkcionisanje aktivnih jedinica.
Istih onih jedinice koje je po zamisli trebalo da popunjavaju isključivo visoko motivisani i dobro obučeni profesionalci a koje sada popunjavaju sredovečni i slabo motivisani muškarci koji umesto o obuci više razmišljaju kako će u slobodno vreme da rade dodatni posao kako bi preživeli.
Plata profesionalnog vojnika je i dalje daleko od onoga na šta bi trebalo da računa "građanin u uniformi", naročito ako se uzme u obzir složenost posla i teški uslovi rada. Smanjivanje dnevnica za boravak u Kopnenoj zoni bezbednosti sa 2.000 dinara na polovinu te vrednosti učinilo je da se dodatno smanje ukupna primanja prosečnog profesionalnog vojnika pa je vojni poziv, verovatno prvi put u istoriji, izgubio popularnost čak i u tradicionalno vojsci naklonjenim delovima Srbije, poput južnih i jugoističnih krajeva.
Vojnici sa kojima je Balkanska bezbednosna mreža razgovarala se žale da su preopterećeni garnizonskim dužnostima jer većinu nepopularnih ali neophodnih poslova, kao što su straža ili uredjivanje kruga, u nedostatku regruta obavljaju profesionalni vojnici, umesto da to vreme provede na obuci za poslove za koje nominalno primaju platu.
Prema podacima Vojnog sindikata Srbije, vojsku svakodnevno napusti po dva vojnika i po jedan oficir i podoficir.
Da bi proces profesionalizacije mogao da se smatra uspešnim nije dovoljno samo da se prestane sa slanjem poziva za služenje vojnog roka. Za uspešnu profesionalizacija potrebno je rešiti dva problema - modernizaciju naoružanja i popunu rezervnog sastava.
Profesionalizacija Vojske Srbije protekla je gotovo čitavu deceniju bez odgovora na oba ta pitanja i tek je u poslednje vreme krenulo da se parcijalno rešava prvo pitanje, sporadičnom nabavkom odredjenih tipova tehnike "na kašičicu".
O popuni rezervnog sastava nije se mnogo mislilo i sada smo došli u situaciju da je prosečan srpski rezervista 10-15 godina stariji nego njegov ekvivalent od pre pola veka i u 99 odsto situacija bez ikakvog kontakta sa vojskom od onog dana kada je poslednji put prošao kroz kapiju po odsluženju vojnog roka.
Ako se kao reper uzme prosečan broj svršenih srednjoškolaca u Srbiji, samo u proteklih osam godina, od kada je suspendovana obaveza služenja vojnog roka, rezervni sastav vojske "izgubio" je izmedju 250.000 i 300.000 potencijalnih rezervista. U isto vreme rezervni sastav je kroz sistem dobrovoljnog služenja vojnog roka dobio ne više od 15.000 ljudi, od kojih su neki na kraju postali profesionalni vojnici.
Razlika izmedju te dve brojke pokazuje kolika je "rupa" u rezervnom sastavu VS. Kako je reč o problemima koje nije moguće rešiti na kratak rok, jedino racionalno i moguće rešenje je ponovno uvođenje obaveze služenja vojnog roka.
Geneza problema
Prvi put se problem popuna jedinica koje se oslanjaju na rezervu pojavio još sredinom 60-ih godina prošlog veka kada je došlo do otvaranja granica i omogućavanja velikom broju uglavnom mladih ljudi da odlaze na privremeni a zapravo doživotni rad u inostranstvo.
Početkom 70-ih godina Generalštab je procenjivao da bi aktiviranje ratnih jedinica bio veliki problem jer je u pojedinim siromašnijim krajevima Jugoslavije čak 20 odsto vojno sposobnih muškaraca iz rezerve otišlo u Nemačku i Austriju na rad.
Situacija je eskalirala izbijanjem građanskog rata početkom 90-ih godina prošlog veka kada je mobilizacija Jugoslovenske narodne armije retko gde imala veći odziv od 50 odsto, dok je u Beogradu iznosila jedva oko 20 odsto.
Nakon drugačije epizode iz kosovskog rata 1999. godine, kada se na poziv za mobilizaciju odazvalo 204.743 rezervista (u nekim jedinicama poput 37. motorizovane brigade i preko 100 odsto), usledila je 2003. godina i odluka tadašnjeg Saveta ministara SCG (sa Borisom Tadićem kao ministrom odbrane) da se omogući alternativa služenju vojnog roka kroz civilnu službu.
Iako se radi o demokratskom institutu, koji postoji u svim normalno uređenim zemljama za ljude koji izjave da imaju prigovor savesti, činjenica je da je iznenadno uvođenje tog prava preko noći praktično ukinulo popunu za mnoge jedinice koje su se oslanjale na ročnu vojsku.
Tako se u martu 2005. godine u 975. vazduhoplovnom nastavnom centru u Somboru na služenje vojnog roka u dva nastavna bataljona vazduhoplovnih specijalnosti i jednoj četi vojne policije (ukupno šest četa) javilo oko 250 vojnika, što po formaciji nije dovoljno ni za popunu dve čete.
Posledično, i aktivne jedinice su dobijale znatno manje vojnika od predviđenog broja, tim pre što se u praksi prilikom popunjavanja jedinica uglavnom vodi računa da svoje sledovanje prvo dobiju komande a ostalim jedinicama šta ostane.
Konačno, 2011. godine suspendovana je obaveza služenja vojnog roka i ustrojena je potpuno profesionalna vojska. U prvi mah broj profesionalnih vojnika bio je dovoljan za popunu aktivnih jedinica, tim pre što je sprovedena vrlo aktivna i uspešna kampanja popularizovanja vojnog poziva.
Ostala je da se formira takozvana aktivna rezerva koju bi činio određeni broj pripadnika rezervnog sastava koji se dobrovoljno jave za tu službu i koji prihvate da svake druge godine budu pozivani na vojne vežbe na kojima bi obnavljali svoja znanja ili sticali nova.
Neaktivna aktivna rezerva
Iako je inicijalno sprovedena i onlajn anketa o tome kakva je spremnost građana da služe u aktivnoj rezervi, nije se otišlo dalje u njenom formiranju i sve je ostalo mrtvo slovo na papiru.
Veći problem predstavlja takozvana pasivna rezerva u koju spadaju ljudi koji su ranije služili vojni rok i koji imaju ratni raspored. Pripadnici te rezerve se vrlo retko pozivaju na vežbe što ih dodatno udaljava od vojske i čini još manje upotrebljivim.
A upravo tim ljudima bi, u slučaju potrebe, bile popunjavane teritorijalne ratne brigade VS, kojih ukupno ima osam i popunjavaju se teritorijalno. Prema planu, te jedinice treba da u periodu od pet godina kroz petnaestodnevne vežbe kondicioniraju kompletan rezervni sastav.
S obzirom da je praksa da se na vežbe pozivaju obveznici do 40. godine, zbog protoka godina ubrzano se smanjuje broj potencijalnih rezervista koji uopšte i mogu biti pozvani na službu, što kompromituje ne samo plan o kondicioniranju rezerve već i samu ideju teritorijalnih brigada.
Nije nevažno da se pomene da čak i aktivne brigade VS delimično čine bataljoni koji u miru imaju samo jezgro za razvoj i manji deo ljudi, dok se ostatak takodje popunjava pasivnom rezervom, na mobilizacijski poziv.
U jednom trenutku vojni vrh je pokušao da taj problem reši uvođenjem dobrovoljnog služenja vojnog roka. Prvobitno je od 2012. godine dva puta godišnje obučavano po 600 dobrovoljaca.
Zbog velikog interesovanja, tri godine kasnije je broj dobrovoljaca udvostručen a formirane su i liste čekanja. Praksa je, medjutim, pokazala da je većina tih ljudi u vojsku dolazila jer je verovala da će im to pomoći da se lakše zaposle kao profesionalci. Tako je interesovanje naglo počelo da opada od 2016. godine, kada je i vojni poziv ubrzano počeo da gubi na atraktivnosti.
Trenutno se u četiri uputna roka godišnje obučava maksimalno oko 1.000 ljudi, što je zanemarljiva brojka koja ni izbliza ne omogućava popunu ratnih jedinica.
Obavezno služenje vojnog roka 2.0 - norveški model
Ukoliko bi se državni vrh odlučio da vrati obavezu služenja vojnog roka, iz formalnog ugla to bi bilo mnogo lakše uraditi nego što se veruje. Naime, vojna obaveza u Srbiji se sastoji od tri segmenta - uvođenja u vojnu evidenciju, obaveze služenja vojnog roka i obaveze služenja u rezervnom sastavu.
S obzirom da onaj srednji segment samo suspendovan, eventualno podizanje suspenzije bi bez ikakvih komplikovanih zakonskih izmena moglo da formalno-pravno reši taj problem.
Na planu forme, dakle, ne bi bilo nikakvih problema ali bi u realnom životu bilo neophodno obaviti brojne izmene nekadašnjeg sistema da bi to uopšte moglo da funkcioniše, pre svega na planu motivacije.
Kao prvo, bilo bi neophodno da profesionalni vojnik ima makar prosečnu platu u Srbiji, kao i da se konačno reši pitanje dnevnica i prekovremenog rada, jer se to sada u VS ne plaća.
Drugo, sadašnji model dobrovoljnog služenja trebalo bi primeniti na celokupni regrutni kontigent, samo ovaj put uz nešto više povlastica i pogodnosti, kako bi se povećala motivacija za služenje vojske.
Norveški model je možda i najpogodiniji za Srbiju jer se radi o zemlji sa približnom populacijom (5,5 miliona kod Norvežana prema 6,9 miliona kod nas) i sličnim regrutnim kontigentom. Ta zemlja je, naime, od sredine 2016. godine vratila obavezni vojni rok sa elementima dobrovoljnosti za sve vojno sposobne muškarce i žene.
Iako je taj broj na godišnjem nivou oko 64.000 regruta, Norveška godišnje, po principu dobrovoljnosti, obučava nešto više od 9.000 mladića i devojaka za koje proceni da su najmotivisaniji i da bi mogli da najbolje savladaju obuku.
Nešto slično radi i Švedska koja od 13.000 mladića i devojaka koji godišnje stasavaju za vojsku bira oko 4.000 za vojnu obuku u trajanju od godinu dana.
U slučaju Srbije, koja godišnje ima oko 72.000 mladića i devojaka potencijalnih regruta, broj vojnika koji bi se slao na obuku mogao bi da bude i manji nego u Norveškoj, s obzirom da između dve zemlje postoji velika diskrepancija u pogledu ekonomskih mogućnosti.
I sa godišnjim kontigentom od, recimo, 7.000 ljudi (svaki deseti) i vojnim rokom od šest meseci bio bi rešen najveći deo problema koji sada postoji. U prvi mah bi sve aktivne jedinice bile popunjene do predvidjenog brojnog stanja, dok bi za sedam ili osam godina bila rešena i popuna ratnih jedinica.
Pitanje svih pitanja jeste kako u Srbiji na kraju druge dekade 21. veka postići kod mladih ljudi isti nivo interesovanja za služenje vojnog roka kao u Norveškoj, recimo.
Mogući odgovor se sam nameće ako pogledamo spisak zemalja koje danas imaju obavezno služenje vojnog roka u razvijenoj Evropi. To su Švajcarska i Austrija, Norveška, Švedska, zatim Danska, Finska i Estonija, kao i Grčka i Turska koje jedna drugu gledaju preko nišana.
Vidi se da je reč isključivo o državama koje su ili veoma bogate ili stoje daleko bolje od Srbije, uprkos odredjenim problemima.
Vojska je oduvek bila veliki potrošač državnog budžeta i svaka zemlja koja želi da to pitanje reši na zadovoljavajuć način mora da odreši kesu.
U slučaju Srbije to bi moglo da se reši tako što bi se dobrovoljcima isplaćivala neznatno manja plata nego profesionalnim vojnicima za vreme vojnog roka, uz priznavanje vremena provedenog u jedinici u radni staž.
Ljudima koji se dobrovoljno odluče da služe vojni rok moglo bi da se omogući i besplatno školovanje na državnim univerzitetima, umanjenje poreza ili prednost prilikom zapošljavanja u državnoj službi. Konkretno, američka praksa je da se služba u rezervi, bilo u aktivnoj vojsci ili nacionalnoj gardi, nagrađuje stipendijama.
Iz tog ljudskog "rezervoara" mogla bi da se popunjava i policija, vatrogasno-spasilačka služba, sudska straža ili čuvarska služba kazneno-popravnih zavoda.
Na kraju, kroz istoriju su mnoge Vlade (pa i naša) svojim građanima u znak zahvalnosti za vojnu službu delile zemlju. S obzirom na to koliko je zaparložene zemlje u ovom trenutku u Srbiji, možda ne bi bilo loše da se razmotri i ta opcija kao vid motivisanja mladića i devojaka da služe vojsku.
Rešenje je, dakle, moguće i to uz određena materijalna ulaganja koja bi Srbija mogla da izdrži uz racionalniju budžetsku potrošnju.
Ali svoditi to vojno pitanje na problem novca, što je često u prošlosti rušilo planove opremanja i organizacije vojske, ovaj put bi bilo promašena tema. Jer se postavlja pitanje šta je kredibilna alternativa ako se taj novac ne obezbedi.